Maybe sooner than I think, maybe wait me fifteen years…

Vreme čezne da bude izjednačeno sa nama: posmatrano i prolazno. Saznanje da se to nikada u potpunosti neće dogoditi je njegova gorka uteha. Toliko svog samo ga neki vide.
Predstava za svedoke nikad nije unapred upućena svedocima. Postoji samo za svoju ključalu želju, ne svesnu, ali drhteću i vrveću potrebu za ispoljavanjem života, naraslu do granice prethodne pojavnosti.

Poslednjii dodir golih stopala sa

drvenim podom mrakom osveženog stana

Šuštanje biljke koju vetar zavesom pomera

Širom otvoren prozor i visoko tamno nebo

Belu boju zavese razaznajem čak i u mraku

Ravne površine nameštaja sada nekako jasnije postoje

I kao podloga za moj san

sve lagano počinje da žmirka

da treperi

Na vrhovima kapaka ne ostaje mi ništa

Laku noć, Septembru.

Možda je sam. Čega ima u tome gde nismo sad? Život se kazuje nekim potpuno drugim rečima, različitim od onog o čemu mislimo da treba govoriti. Da je taj čovek pri odlasku rekao: ,,Voda je u kafi vrela”, shvatila bih na trenutak. Sada teram naučenu ljubav prema gorkom ukusu da mi vrati buku susednih stolova. U šoljici je bio Amerikano. Ne njegovoj. Tamo je posmatranje prolaznika kroz zidove od stakla zasenilo svaki drugi ukus. Interpretacija života je kao izmaglica: hladni vazduh na februarskom suncu i razgovori koji isparavaju iz šoljica.

Soba je bila mala, sa okruglim stolom za četvoro, pripijenim uza zid. Prekoputa stola nalazila se uska kuhinja koju je od drugog dela sobe razdvajao tanki pregradni zid do visine kukova. Kada bi Ružica ustala, njeni mesnati bokovi preneli bi lelujanje na donji rub širokog, šarenog ogrtača koji bi uvek uparivala sa krznenim sobnim papučicama. Mirisalo je na špagete i centralno grejanje. Par koraka do kuhinje, praćeni zveckanjem ukrasne zavese od drvenih perlica, bili bi praćni još jednim manjim koracima. Boki je bio nezasit pas, mažen i uvek željan tuđe hrane. Na svim površinama koje su mogle da ostanu slobodne, stajale su okačene ili prislonjene uspomene: fotografije njenih ćerki, figurice, suveniri i magneti, kitnjasti escajg… Mesto je odisalo toplinom. Na prozoru se, između drvenih okana, video odsjaj tačkastog žutog svetla i odraz lampe iz ugla vitrine. Izbrisavši tu svetlost iz očiju, zagledala sam se u park koji između zgrada stoji po zimi i sneg koji pada na njegove pločnike…

The more we notice, the more self-respect we have.
Because noticing means looking outward — at the world that is happening — and being open to life, which is always trying to tell us something. On the other hand, a lack of self-respect is always doubtful, stagnant, and full of fear. In such a state, a person can hardly reach tranquility, which is essential for creativity — and even less, the joy of life, which always resides in the things we notice.

When we begin to notice, we start to see all the contradictions and imperfections of nature — and therefore, of human beings — and, at the end, of ourselves. That is the moment when we may catch a glimpse of what life can truly be.

I pray for this moment for everyone.

Stajala sam bosa na hladnim kuhinjskim pločicama. Njihova smeđa, patinasta boja je na zidu uokvirivala neuredan pejzaž komšijskih krovova i oluka rđavih od trajanja. Sasušena stabla stajala su nepomično između njih, sada već mokra od iznenadnog pljuska. Poslednje kapi kiše cedile su se iz maglovitih oblaka, dok se nebo sa druge strane kuće otvaralo, puštajući mlaku svetlost da klizi preko ulica. Naša kuća nalazila se na brdu. Padao je mrak. U meni je stajala želja. Samo je stajala. Umesto da izađem i trčim, i ja sam stajala, tu ispred prozora, zagledana u svetlost i sivilo. Neprirodno tiho psi su lajali.