/* Sakrij trigger/menu button samo na front page-u */
body.home .ast-header-break-point .ast-mobile-menu-buttons {
display: none !important;
}
/* Stil tag dugmadi */
.front-page-tags {
display: flex;
justify-content: center; /* centriraj dugmad */
gap: 20px; /* razmak između dugmadi */
margin: 20px 0;
}
.front-page-tags .tag-button {
text-decoration: none;
padding: 10px 25px;
border: 2px solid #000; /* crna ivica */
color: #000; /* crna boja slova */
font-weight: bold;
text-transform: uppercase;
border-radius: 5px;
transition: all 0.3s ease;
}
.front-page-tags .tag-button:hover {
background-color: #000; /* crna pozadina na hover */
color: #fff; /* tekst postaje beo */
}
Vrhovi najmlađih grana pružaju se ka nebu. Kao linije mojih reči, ne znaju kuda su krenule. Žive da rastu. Da bi pored njih stala ptica, i da bi ih pogledom okrznuo putnik, moraju da rastu. Da bi onaj koji prolazi u njima isprepletanim video lice onog koji nije tu. Da bi onaj koji kroz njih traži blede zrake decembarskog sunca mogao da pluta po dnu svojih misli i zapiše reč-dve o njima. Samo zbog toga, vrhovi grana postoje, želja uperenih ka nebu.
Ponovo sam tu. Ništa mi više ne beži. Vreme, reči i prilike sada su neotkriveni, večni i mali. Takva sam i ja, iznova.
I want all the cues
Listening to life when it gets all confused
Breathing in when it is time to choose
Give me everything
I want all the clues
Digging through the noise of scary broken rules
Picking words just to feel the blues
Pour me melody
Candle warmth will give you
just a pile of time
I want gaze of ice
Prozori drveni, duguljasti, sa staklom zamagljenim od godina; staklom upijenog zelenila, od disanja uličnih drvoreda. Mala ograda sa dva porozna betonska stuba i potamneli oluk od istanjenog metala kao da postoje zajedno, samo za onu najsitniju kišu. Lupkanje đonova svakog ko prođe u saglasju je sa njihovom tišinom. Tačkasta svetlost tek se predveče, u leto, probije kroz taman guste krošnje do ispucale prednje fasade. Zadnji deo kuće ostaje u vlasništvu peckave tišine i toplote poslednjih koraka, poslednjih do novog dana….
I dalje je zima. Nekud sam se zažurila, ponovo. Čini se da se trudim da nagoveštaj nove sezone svaki put preduhitrim i stignem na odredište pre njega, spremna. Prvo dođem ja, onda dođe proleće, a zimu sam samo u slutnji videla, dok je oko mene bila jesen. Ovog puta, kasni sneg je preduhitrio mene. U rukama sam držala letnje pidžame, kao kupovne jagode kojima još nije vreme. Dok su mi se prsti smrzavali, sa mišlju o tome gde ćemo sutra, stajala sam bosa ispred ormara, spremna da završim dan. Pre nego što sam svoje telo uredno položila u krevet, jedan pogled kroz prozor razuverio je moju nestrpljivost. Pod zracima uličnih svetiljki gomilale su se bele mrlje. Bila je sredina februara. Navukla sam dugačke, meke čarape i zažmurila. Toplota mi je šapnula nešto.
Možda je sam. Čega ima u tome gde nismo sad? Život se kazuje nekim potpuno drugim rečima, različitim od onog o čemu mislimo da treba govoriti. Da je taj čovek pri odlasku rekao: ,,Voda je u kafi vrela”, shvatila bih na trenutak. Sada teram naučenu ljubav prema gorkom ukusu da mi vrati buku susednih stolova. U šoljici je bio Amerikano. Ne njegovoj. Tamo je posmatranje prolaznika kroz zidove od stakla zasenilo svaki drugi ukus. Interpretacija života je kao izmaglica: hladni vazduh na februarskom suncu i razgovori koji isparavaju iz šoljica.
Soba je bila mala, sa okruglim stolom za četvoro, pripijenim uza zid. Prekoputa stola nalazila se uska kuhinja koju je od drugog dela sobe razdvajao tanki pregradni zid do visine kukova. Kada bi Ružica ustala, njeni mesnati bokovi preneli bi lelujanje na donji rub širokog, šarenog ogrtača koji bi uvek uparivala sa krznenim sobnim papučicama. Mirisalo je na špagete i centralno grejanje. Par koraka do kuhinje, praćeni zveckanjem ukrasne zavese od drvenih perlica, bili bi praćni još jednim manjim koracima. Boki je bio nezasit pas, mažen i uvek željan tuđe hrane. Na svim površinama koje su mogle da ostanu slobodne, stajale su okačene ili prislonjene uspomene: fotografije njenih ćerki, figurice, suveniri i magneti, kitnjasti escajg… Mesto je odisalo toplinom. Na prozoru se, između drvenih okana, video odsjaj tačkastog žutog svetla i odraz lampe iz ugla vitrine. Izbrisavši tu svetlost iz očiju, zagledala sam se u park koji između zgrada stoji po zimi i sneg koji pada na njegove pločnike…
Leave a Reply