Vrhovi najmlađih grana pružaju se ka nebu. Kao linije mojih reči, ne znaju kuda su krenule. Žive da rastu. Da bi pored njih stala ptica, i da bi ih pogledom okrznuo putnik, moraju da rastu. Da bi onaj koji prolazi u njima isprepletanim video lice onog koji nije tu. Da bi onaj koji kroz njih traži blede zrake decembarskog sunca mogao da pluta po dnu svojih misli i zapiše reč-dve o njima. Samo zbog toga, vrhovi grana postoje, želja uperenih ka nebu.