Proći kroz ulicu Nade Tomić je kao otići na malo more. Uz drvorede koji leti zadržavaju hlad, i tihe pločnike stvorene za korak, nemoguće je ne videti njenu lepotu. Ipak, ona ima nešto svoje, nešto što je čini Mestom, ili je možda shodno reći i – nešto što je čini doživljajem. To nisu samo one divne fasade starih, niških, prizemnih kuća, ili drveće koje se uzduž nadvija nad ulicom. Može se reći da je tajna pre u suzdržanosti sa kojom se ona obraća prolaznicima. Nenametljivo i trajno, njeni elementi štite i potvrđuju integritet mesta na kome se nalazi. Osećaj vremena se tu, suptilno i sa merom, pruža onome koji za to ima bar malo mesta u oku i srcu.

Prolazeći tuda jutros, slučajno sam saznala i tačan broj stabala: ,,Devetnaest drveta u jednom pravcu”. Tim je rečima danas dečak majci opisao ono što je video, ono što je brojao, ili ,na kraju, ono što je naslutio. Jer da bi video i prebrojao, morao je prvo da prepozna. Nije slučajno ni to što se baš deca u ovakve male igre i poduhvate sa prostorom upuštaju.

Pored stabala, te stamene, niske fasade možda su bliže onome što je doživljaj. Govore jezikom prostim, i trajnim. Kohezija prisustva elemenata koji u konačnom ovu ulicu rađaju, čini da čovek svojom uobičajenom mišlju zastane, i dok iz nje ne izađe ne bude ništa više od prisutnog. Gotovo nikada u njoj nema onih užurbanih, trčećih, zapletenih… Gde god da smo se zaputili, ako tuda prođemo, obavezno smo na pravom mestu. Još i ako zastanemo, ili još bolje – slučajno u ulicu zalutamo – vreme se okrene na našu ruku, i nešto se u nama značajno desi.