/* Sakrij trigger/menu button samo na front page-u */
body.home .ast-header-break-point .ast-mobile-menu-buttons {
display: none !important;
}
/* Stil tag dugmadi */
.front-page-tags {
display: flex;
justify-content: center; /* centriraj dugmad */
gap: 20px; /* razmak između dugmadi */
margin: 20px 0;
}
.front-page-tags .tag-button {
text-decoration: none;
padding: 10px 25px;
border: 2px solid #000; /* crna ivica */
color: #000; /* crna boja slova */
font-weight: bold;
text-transform: uppercase;
border-radius: 5px;
transition: all 0.3s ease;
}
.front-page-tags .tag-button:hover {
background-color: #000; /* crna pozadina na hover */
color: #fff; /* tekst postaje beo */
}
Poslednjii dodir golih stopala sa
drvenim podom mrakom osveženog stana
Šuštanje biljke koju vetar zavesom pomera
Širom otvoren prozor i visoko tamno nebo
Belu boju zavese razaznajem čak i u mraku
Ravne površine nameštaja sada nekako jasnije postoje
I kao podloga za moj san
sve lagano počinje da žmirka
da treperi
Na vrhovima kapaka ne ostaje mi ništa
Laku noć, Septembru.
Vrhovi najmlađih grana pružaju se ka nebu. Kao linije mojih reči, ne znaju kuda su krenule. Žive da rastu. Da bi pored njih stala ptica, i da bi ih pogledom okrznuo putnik, moraju da rastu. Da bi onaj koji prolazi u njima isprepletanim video lice onog koji nije tu. Da bi onaj koji kroz njih traži blede zrake decembarskog sunca mogao da pluta po dnu svojih misli i zapiše reč-dve o njima. Samo zbog toga, vrhovi grana postoje, želja uperenih ka nebu.
I dalje je zima. Nekud sam se zažurila, ponovo. Čini se da se trudim da nagoveštaj nove sezone svaki put preduhitrim i stignem na odredište pre njega, spremna. Prvo dođem ja, onda dođe proleće, a zimu sam samo u slutnji videla, dok je oko mene bila jesen. Ovog puta, kasni sneg je preduhitrio mene. U rukama sam držala letnje pidžame, kao kupovne jagode kojima još nije vreme. Dok su mi se prsti smrzavali, sa mišlju o tome gde ćemo sutra, stajala sam bosa ispred ormara, spremna da završim dan. Pre nego što sam svoje telo uredno položila u krevet, jedan pogled kroz prozor razuverio je moju nestrpljivost. Pod zracima uličnih svetiljki gomilale su se bele mrlje. Bila je sredina februara. Navukla sam dugačke, meke čarape i zažmurila. Toplota mi je šapnula nešto.
Ponovo sam tu. Ništa mi više ne beži. Vreme, reči i prilike sada su neotkriveni, večni i mali. Takva sam i ja, iznova.
Možda je sam. Čega ima u tome gde nismo sad? Život se kazuje nekim potpuno drugim rečima, različitim od onog o čemu mislimo da treba govoriti. Da je taj čovek pri odlasku rekao: ,,Voda je u kafi vrela”, shvatila bih na trenutak. Sada teram naučenu ljubav prema gorkom ukusu da mi vrati buku susednih stolova. U šoljici je bio Amerikano. Ne njegovoj. Tamo je posmatranje prolaznika kroz zidove od stakla zasenilo svaki drugi ukus. Interpretacija života je kao izmaglica: hladni vazduh na februarskom suncu i razgovori koji isparavaju iz šoljica.
Vreme čezne da bude izjednačeno sa nama: posmatrano i prolazno. Saznanje da se to nikada u potpunosti neće dogoditi je njegova gorka uteha. Toliko svog samo ga neki vide.
Predstava za svedoke nikad nije unapred upućena svedocima. Postoji samo za svoju ključalu želju, ne svesnu, ali drhteću i vrveću potrebu za ispoljavanjem života, naraslu do granice prethodne pojavnosti.
Soba je bila mala, sa okruglim stolom za četvoro, pripijenim uza zid. Prekoputa stola nalazila se uska kuhinja koju je od drugog dela sobe razdvajao tanki pregradni zid do visine kukova. Kada bi Ružica ustala, njeni mesnati bokovi preneli bi lelujanje na donji rub širokog, šarenog ogrtača koji bi uvek uparivala sa krznenim sobnim papučicama. Mirisalo je na špagete i centralno grejanje. Par koraka do kuhinje, praćeni zveckanjem ukrasne zavese od drvenih perlica, bili bi praćni još jednim manjim koracima. Boki je bio nezasit pas, mažen i uvek željan tuđe hrane. Na svim površinama koje su mogle da ostanu slobodne, stajale su okačene ili prislonjene uspomene: fotografije njenih ćerki, figurice, suveniri i magneti, kitnjasti escajg… Mesto je odisalo toplinom. Na prozoru se, između drvenih okana, video odsjaj tačkastog žutog svetla i odraz lampe iz ugla vitrine. Izbrisavši tu svetlost iz očiju, zagledala sam se u park koji između zgrada stoji po zimi i sneg koji pada na njegove pločnike…
Leave a Reply