I dalje je zima. Nekud sam se zažurila, ponovo. Čini se da se trudim da nagoveštaj nove sezone svaki put preduhitrim i stignem na odredište pre njega, spremna. Prvo dođem ja, onda dođe proleće, a zimu sam samo u slutnji videla, dok je oko mene bila jesen. Ovog puta, kasni sneg je preduhitrio mene. U rukama sam držala letnje pidžame, kao kupovne jagode kojima još nije vreme. Dok su mi se prsti smrzavali, sa mišlju o tome gde ćemo sutra, stajala sam bosa ispred ormara, spremna da završim dan. Pre nego što sam svoje telo uredno položila u krevet, jedan pogled kroz prozor razuverio je moju nestrpljivost. Pod zracima uličnih svetiljki gomilale su se bele mrlje. Bila je sredina februara. Navukla sam dugačke, meke čarape i zažmurila. Toplota mi je šapnula nešto.

Vreme čezne da bude izjednačeno sa nama: posmatrano i prolazno. Saznanje da se to nikada u potpunosti neće dogoditi je njegova gorka uteha. Toliko svog samo ga neki vide.
Predstava za svedoke nikad nije unapred upućena svedocima. Postoji samo za svoju ključalu želju, ne svesnu, ali drhteću i vrveću potrebu za ispoljavanjem života, naraslu do granice prethodne pojavnosti.

Poslednjii dodir golih stopala sa

drvenim podom mrakom osveženog stana

Šuštanje biljke koju vetar zavesom pomera

Širom otvoren prozor i visoko tamno nebo

Belu boju zavese razaznajem čak i u mraku

Ravne površine nameštaja sada nekako jasnije postoje

I kao podloga za moj san

sve lagano počinje da žmirka

da treperi

Na vrhovima kapaka ne ostaje mi ništa

Laku noć, Septembru.

Prozori drveni, duguljasti, sa staklom zamagljenim od godina; staklom upijenog zelenila, od disanja uličnih drvoreda. Mala ograda sa dva porozna betonska stuba i potamneli oluk od istanjenog metala kao da postoje zajedno, samo za onu najsitniju kišu. Lupkanje đonova svakog ko prođe u saglasju je sa njihovom tišinom. Tačkasta svetlost tek se predveče, u leto, probije kroz taman guste krošnje do ispucale prednje fasade. Zadnji deo kuće ostaje u vlasništvu peckave tišine i toplote poslednjih koraka, poslednjih do novog dana….

Ponovo sam tu. Ništa mi više ne beži. Vreme, reči i prilike sada su neotkriveni, večni i mali. Takva sam i ja, iznova.