Prozori drveni, duguljasti, sa staklom zamagljenim od godina; staklom upijenog zelenila, od disanja uličnih drvoreda. Mala ograda sa dva porozna betonska stuba i potamneli oluk od istanjenog metala kao da postoje zajedno, samo za onu najsitniju kišu. Lupkanje đonova svakog ko prođe u saglasju je sa njihovom tišinom. Tačkasta svetlost tek se predveče, u leto, probije kroz taman guste krošnje do ispucale prednje fasade. Zadnji deo kuće ostaje u vlasništvu peckave tišine i toplote poslednjih koraka, poslednjih do novog dana….

Proći kroz ulicu Nade Tomić je kao otići na malo more. Uz drvorede koji leti zadržavaju hlad, i tihe pločnike stvorene za korak, nemoguće je ne videti njenu lepotu. Ipak, ona ima nešto svoje, nešto što je čini Mestom, ili je možda shodno reći i – nešto što je čini doživljajem. To nisu samo one divne fasade starih, niških, prizemnih kuća, ili drveće koje se uzduž nadvija nad ulicom. Može se reći da je tajna pre u suzdržanosti sa kojom se ona obraća prolaznicima. Nenametljivo i trajno, njeni elementi štite i potvrđuju integritet mesta na kome se nalazi. Osećaj vremena se tu, suptilno i sa merom, pruža onome koji za to ima bar malo mesta u oku i srcu.

Prolazeći tuda jutros, slučajno sam saznala i tačan broj stabala: ,,Devetnaest drveta u jednom pravcu”. Tim je rečima danas dečak majci opisao ono što je video, ono što je brojao, ili ,na kraju, ono što je naslutio. Jer da bi video i prebrojao, morao je prvo da prepozna. Nije slučajno ni to što se baš deca u ovakve male igre i poduhvate sa prostorom upuštaju.

Pored stabala, te stamene, niske fasade možda su bliže onome što je doživljaj. Govore jezikom prostim, i trajnim. Kohezija prisustva elemenata koji u konačnom ovu ulicu rađaju, čini da čovek svojom uobičajenom mišlju zastane, i dok iz nje ne izađe ne bude ništa više od prisutnog. Gotovo nikada u njoj nema onih užurbanih, trčećih, zapletenih… Gde god da smo se zaputili, ako tuda prođemo, obavezno smo na pravom mestu. Još i ako zastanemo, ili još bolje – slučajno u ulicu zalutamo – vreme se okrene na našu ruku, i nešto se u nama značajno desi.

Stajala sam bosa na hladnim kuhinjskim pločicama. Njihova smeđa, patinasta boja je na zidu uokvirivala neuredan pejzaž komšijskih krovova i oluka rđavih od trajanja. Sasušena stabla stajala su nepomično između njih, sada već mokra od iznenadnog pljuska. Poslednje kapi kiše cedile su se iz maglovitih oblaka, dok se nebo sa druge strane kuće otvaralo, puštajući mlaku svetlost da klizi preko ulica. Naša kuća nalazila se na brdu. Padao je mrak. U meni je stajala želja. Samo je stajala. Umesto da izađem i trčim, i ja sam stajala, tu ispred prozora, zagledana u svetlost i sivilo. Neprirodno tiho psi su lajali.

Poslednjii dodir golih stopala sa

drvenim podom mrakom osveženog stana

Šuštanje biljke koju vetar zavesom pomera

Širom otvoren prozor i visoko tamno nebo

Belu boju zavese razaznajem čak i u mraku

Ravne površine nameštaja sada nekako jasnije postoje

I kao podloga za moj san

sve lagano počinje da žmirka

da treperi

Na vrhovima kapaka ne ostaje mi ništa

Laku noć, Septembru.

Možda je sam. Čega ima u tome gde nismo sad? Život se kazuje nekim potpuno drugim rečima, različitim od onog o čemu mislimo da treba govoriti. Da je taj čovek pri odlasku rekao: ,,Voda je u kafi vrela”, shvatila bih na trenutak. Sada teram naučenu ljubav prema gorkom ukusu da mi vrati buku susednih stolova. U šoljici je bio Amerikano. Ne njegovoj. Tamo je posmatranje prolaznika kroz zidove od stakla zasenilo svaki drugi ukus. Interpretacija života je kao izmaglica: hladni vazduh na februarskom suncu i razgovori koji isparavaju iz šoljica.