Ponovo sam tu. Ništa mi više ne beži. Vreme, reči i prilike sada su neotkriveni, večni i mali. Takva sam i ja, iznova.

Dan je bio mek i hladan. Po površini reke prostirala se blago vidljiva magla, iako je jutro davno odmaklo. Veliki đon mojih zimskih čizama nosio mi je korak nekako mimo moje volje, poletno. Most je držao skupinu promenljivih prolaznika, a ja sam bila jedan od njih. Oštro januarsko sunce nije dozvoljavalo da naš pogled dopre do pojedinačnih elemenata gradskog pejzaža, ali je bilo dovoljno za osećaj jedinstva. Iščekivala sam susret sa X. Iako je to trebalo da bude naš prvi susret u godini, znala sam da će sve ostati nepromenjeno, samo ovenčano poklonom. Činilo se da su i ostali prolaznici postali previše pragmatični: u pokretu im se, umesto vere, ocrtavao umor od svesnog iščekivanja simpatičnih laži. Možda jedina želja ove godine treba da bude istina.

 — excerpt from the past

Diana Krall playing in the background

Poslednjii dodir golih stopala sa

drvenim podom mrakom osveženog stana

Šuštanje biljke koju vetar zavesom pomera

Širom otvoren prozor i visoko tamno nebo

Belu boju zavese razaznajem čak i u mraku

Ravne površine nameštaja sada nekako jasnije postoje

I kao podloga za moj san

sve lagano počinje da žmirka

da treperi

Na vrhovima kapaka ne ostaje mi ništa

Laku noć, Septembru.

Soba je bila mala, sa okruglim stolom za četvoro, pripijenim uza zid. Prekoputa stola nalazila se uska kuhinja koju je od drugog dela sobe razdvajao tanki pregradni zid do visine kukova. Kada bi Ružica ustala, njeni mesnati bokovi preneli bi lelujanje na donji rub širokog, šarenog ogrtača koji bi uvek uparivala sa krznenim sobnim papučicama. Mirisalo je na špagete i centralno grejanje. Par koraka do kuhinje, praćeni zveckanjem ukrasne zavese od drvenih perlica, bili bi praćni još jednim manjim koracima. Boki je bio nezasit pas, mažen i uvek željan tuđe hrane. Na svim površinama koje su mogle da ostanu slobodne, stajale su okačene ili prislonjene uspomene: fotografije njenih ćerki, figurice, suveniri i magneti, kitnjasti escajg… Mesto je odisalo toplinom. Na prozoru se, između drvenih okana, video odsjaj tačkastog žutog svetla i odraz lampe iz ugla vitrine. Izbrisavši tu svetlost iz očiju, zagledala sam se u park koji između zgrada stoji po zimi i sneg koji pada na njegove pločnike…

I dalje je zima. Nekud sam se zažurila, ponovo. Čini se da se trudim da nagoveštaj nove sezone svaki put preduhitrim i stignem na odredište pre njega, spremna. Prvo dođem ja, onda dođe proleće, a zimu sam samo u slutnji videla, dok je oko mene bila jesen. Ovog puta, kasni sneg je preduhitrio mene. U rukama sam držala letnje pidžame, kao kupovne jagode kojima još nije vreme. Dok su mi se prsti smrzavali, sa mišlju o tome gde ćemo sutra, stajala sam bosa ispred ormara, spremna da završim dan. Pre nego što sam svoje telo uredno položila u krevet, jedan pogled kroz prozor razuverio je moju nestrpljivost. Pod zracima uličnih svetiljki gomilale su se bele mrlje. Bila je sredina februara. Navukla sam dugačke, meke čarape i zažmurila. Toplota mi je šapnula nešto.