/* Sakrij trigger/menu button samo na front page-u */
body.home .ast-header-break-point .ast-mobile-menu-buttons {
display: none !important;
}
/* Stil tag dugmadi */
.front-page-tags {
display: flex;
justify-content: center; /* centriraj dugmad */
gap: 20px; /* razmak između dugmadi */
margin: 20px 0;
}
.front-page-tags .tag-button {
text-decoration: none;
padding: 10px 25px;
border: 2px solid #000; /* crna ivica */
color: #000; /* crna boja slova */
font-weight: bold;
text-transform: uppercase;
border-radius: 5px;
transition: all 0.3s ease;
}
.front-page-tags .tag-button:hover {
background-color: #000; /* crna pozadina na hover */
color: #fff; /* tekst postaje beo */
}
Vreme čezne da bude izjednačeno sa nama: posmatrano i prolazno. Saznanje da se to nikada u potpunosti neće dogoditi je njegova gorka uteha. Toliko svog samo ga neki vide.
Predstava za svedoke nikad nije unapred upućena svedocima. Postoji samo za svoju ključalu želju, ne svesnu, ali drhteću i vrveću potrebu za ispoljavanjem života, naraslu do granice prethodne pojavnosti.
Prozori drveni, duguljasti, sa staklom zamagljenim od godina; staklom upijenog zelenila, od disanja uličnih drvoreda. Mala ograda sa dva porozna betonska stuba i potamneli oluk od istanjenog metala kao da postoje zajedno, samo za onu najsitniju kišu. Lupkanje đonova svakog ko prođe u saglasju je sa njihovom tišinom. Tačkasta svetlost tek se predveče, u leto, probije kroz taman guste krošnje do ispucale prednje fasade. Zadnji deo kuće ostaje u vlasništvu peckave tišine i toplote poslednjih koraka, poslednjih do novog dana….
I want all the cues
Listening to life when it gets all confused
Breathing in when it is time to choose
Give me everything
I want all the clues
Digging through the noise of scary broken rules
Picking words just to feel the blues
Pour me melody
Candle warmth will give you
just a pile of time
I want gaze of ice
Možda je sam. Čega ima u tome gde nismo sad? Život se kazuje nekim potpuno drugim rečima, različitim od onog o čemu mislimo da treba govoriti. Da je taj čovek pri odlasku rekao: ,,Voda je u kafi vrela”, shvatila bih na trenutak. Sada teram naučenu ljubav prema gorkom ukusu da mi vrati buku susednih stolova. U šoljici je bio Amerikano. Ne njegovoj. Tamo je posmatranje prolaznika kroz zidove od stakla zasenilo svaki drugi ukus. Interpretacija života je kao izmaglica: hladni vazduh na februarskom suncu i razgovori koji isparavaju iz šoljica.
Leave a Reply