Jutros smo bili na groblju

Ponovo sam tu. Ništa mi više ne beži. Vreme, reči i prilike sada su neotkriveni, večni i mali. Takva sam i ja, iznova.

Soba je bila mala, sa okruglim stolom za četvoro, pripijenim uza zid. Prekoputa stola nalazila se uska kuhinja koju je od drugog dela sobe razdvajao tanki pregradni zid do visine kukova. Kada bi Ružica ustala, njeni mesnati bokovi preneli bi lelujanje na donji rub širokog, šarenog ogrtača koji bi uvek uparivala sa krznenim sobnim papučicama. Mirisalo je na špagete i centralno grejanje. Par koraka do kuhinje, praćeni zveckanjem ukrasne zavese od drvenih perlica, bili bi praćni još jednim manjim koracima. Boki je bio nezasit pas, mažen i uvek željan tuđe hrane. Na svim površinama koje su mogle da ostanu slobodne, stajale su okačene ili prislonjene uspomene: fotografije njenih ćerki, figurice, suveniri i magneti, kitnjasti escajg… Mesto je odisalo toplinom. Na prozoru se, između drvenih okana, video odsjaj tačkastog žutog svetla i odraz lampe iz ugla vitrine. Izbrisavši tu svetlost iz očiju, zagledala sam se u park koji između zgrada stoji po zimi i sneg koji pada na njegove pločnike…

Proći kroz ulicu Nade Tomić je kao otići na malo more. Uz drvorede koji leti zadržavaju hlad, i tihe pločnike stvorene za korak, nemoguće je ne videti njenu lepotu. Ipak, ona ima nešto svoje, nešto što je čini Mestom, ili je možda shodno reći i – nešto što je čini doživljajem. To nisu samo one divne fasade starih, niških, prizemnih kuća, ili drveće koje se uzduž nadvija nad ulicom. Može se reći da je tajna pre u suzdržanosti sa kojom se ona obraća prolaznicima. Nenametljivo i trajno, njeni elementi štite i potvrđuju integritet mesta na kome se nalazi. Osećaj vremena se tu, suptilno i sa merom, pruža onome koji za to ima bar malo mesta u oku i srcu.

Prolazeći tuda jutros, slučajno sam saznala i tačan broj stabala: ,,Devetnaest drveta u jednom pravcu”. Tim je rečima danas dečak majci opisao ono što je video, ono što je brojao, ili ,na kraju, ono što je naslutio. Jer da bi video i prebrojao, morao je prvo da prepozna. Nije slučajno ni to što se baš deca u ovakve male igre i poduhvate sa prostorom upuštaju.

Pored stabala, te stamene, niske fasade možda su bliže onome što je doživljaj. Govore jezikom prostim, i trajnim. Kohezija prisustva elemenata koji u konačnom ovu ulicu rađaju, čini da čovek svojom uobičajenom mišlju zastane, i dok iz nje ne izađe ne bude ništa više od prisutnog. Gotovo nikada u njoj nema onih užurbanih, trčećih, zapletenih… Gde god da smo se zaputili, ako tuda prođemo, obavezno smo na pravom mestu. Još i ako zastanemo, ili još bolje – slučajno u ulicu zalutamo – vreme se okrene na našu ruku, i nešto se u nama značajno desi.

I dalje je zima. Nekud sam se zažurila, ponovo. Čini se da se trudim da nagoveštaj nove sezone svaki put preduhitrim i stignem na odredište pre njega, spremna. Prvo dođem ja, onda dođe proleće, a zimu sam samo u slutnji videla, dok je oko mene bila jesen. Ovog puta, kasni sneg je preduhitrio mene. U rukama sam držala letnje pidžame, kao kupovne jagode kojima još nije vreme. Dok su mi se prsti smrzavali, sa mišlju o tome gde ćemo sutra, stajala sam bosa ispred ormara, spremna da završim dan. Pre nego što sam svoje telo uredno položila u krevet, jedan pogled kroz prozor razuverio je moju nestrpljivost. Pod zracima uličnih svetiljki gomilale su se bele mrlje. Bila je sredina februara. Navukla sam dugačke, meke čarape i zažmurila. Toplota mi je šapnula nešto.

Poslednjii dodir golih stopala sa

drvenim podom mrakom osveženog stana

Šuštanje biljke koju vetar zavesom pomera

Širom otvoren prozor i visoko tamno nebo

Belu boju zavese razaznajem čak i u mraku

Ravne površine nameštaja sada nekako jasnije postoje

I kao podloga za moj san

sve lagano počinje da žmirka

da treperi

Na vrhovima kapaka ne ostaje mi ništa

Laku noć, Septembru.