/* Sakrij trigger/menu button samo na front page-u */
body.home .ast-header-break-point .ast-mobile-menu-buttons {
display: none !important;
}
/* Stil tag dugmadi */
.front-page-tags {
display: flex;
justify-content: center; /* centriraj dugmad */
gap: 20px; /* razmak između dugmadi */
margin: 20px 0;
}
.front-page-tags .tag-button {
text-decoration: none;
padding: 10px 25px;
border: 2px solid #000; /* crna ivica */
color: #000; /* crna boja slova */
font-weight: bold;
text-transform: uppercase;
border-radius: 5px;
transition: all 0.3s ease;
}
.front-page-tags .tag-button:hover {
background-color: #000; /* crna pozadina na hover */
color: #fff; /* tekst postaje beo */
}
Vrhovi najmlađih grana pružaju se ka nebu. Kao linije mojih reči, ne znaju kuda su krenule. Žive da rastu. Da bi pored njih stala ptica, i da bi ih pogledom okrznuo putnik, moraju da rastu. Da bi onaj koji prolazi u njima isprepletanim video lice onog koji nije tu. Da bi onaj koji kroz njih traži blede zrake decembarskog sunca mogao da pluta po dnu svojih misli i zapiše reč-dve o njima. Samo zbog toga, vrhovi grana postoje, želja uperenih ka nebu.
Leave a Reply