Stajala sam bosa na hladnim kuhinjskim pločicama. Njihova smeđa, patinasta boja je na zidu uokvirivala neuredan pejzaž komšijskih krovova i oluka rđavih od trajanja. Sasušena stabla stajala su nepomično između njih, sada već mokra od iznenadnog pljuska. Poslednje kapi kiše cedile su se iz maglovitih oblaka, dok se nebo sa druge strane kuće otvaralo, puštajući mlaku svetlost da klizi preko ulica. Naša kuća nalazila se na brdu. Padao je mrak. U meni je stajala želja. Samo je stajala. Umesto da izađem i trčim, i ja sam stajala, tu ispred prozora, zagledana u svetlost i sivilo. Neprirodno tiho psi su lajali.

I dalje je zima. Nekud sam se zažurila, ponovo. Čini se da se trudim da nagoveštaj nove sezone svaki put preduhitrim i stignem na odredište pre njega, spremna. Prvo dođem ja, onda dođe proleće, a zimu sam samo u slutnji videla, dok je oko mene bila jesen. Ovog puta, kasni sneg je preduhitrio mene. U rukama sam držala letnje pidžame, kao kupovne jagode kojima još nije vreme. Dok su mi se prsti smrzavali, sa mišlju o tome gde ćemo sutra, stajala sam bosa ispred ormara, spremna da završim dan. Pre nego što sam svoje telo uredno položila u krevet, jedan pogled kroz prozor razuverio je moju nestrpljivost. Pod zracima uličnih svetiljki gomilale su se bele mrlje. Bila je sredina februara. Navukla sam dugačke, meke čarape i zažmurila. Toplota mi je šapnula nešto.

Prozori drveni, duguljasti, sa staklom zamagljenim od godina; staklom upijenog zelenila, od disanja uličnih drvoreda. Mala ograda sa dva porozna betonska stuba i potamneli oluk od istanjenog metala kao da postoje zajedno, samo za onu najsitniju kišu. Lupkanje đonova svakog ko prođe u saglasju je sa njihovom tišinom. Tačkasta svetlost tek se predveče, u leto, probije kroz taman guste krošnje do ispucale prednje fasade. Zadnji deo kuće ostaje u vlasništvu peckave tišine i toplote poslednjih koraka, poslednjih do novog dana….

Možda je sam. Čega ima u tome gde nismo sad? Život se kazuje nekim potpuno drugim rečima, različitim od onog o čemu mislimo da treba govoriti. Da je taj čovek pri odlasku rekao: ,,Voda je u kafi vrela”, shvatila bih na trenutak. Sada teram naučenu ljubav prema gorkom ukusu da mi vrati buku susednih stolova. U šoljici je bio Amerikano. Ne njegovoj. Tamo je posmatranje prolaznika kroz zidove od stakla zasenilo svaki drugi ukus. Interpretacija života je kao izmaglica: hladni vazduh na februarskom suncu i razgovori koji isparavaju iz šoljica.

No Caption

No Caption

No Caption