Poslednjii dodir golih stopala sa

drvenim podom mrakom osveženog stana

Šuštanje biljke koju vetar zavesom pomera

Širom otvoren prozor i visoko tamno nebo

Belu boju zavese razaznajem čak i u mraku

Ravne površine nameštaja sada nekako jasnije postoje

I kao podloga za moj san

sve lagano počinje da žmirka

da treperi

Na vrhovima kapaka ne ostaje mi ništa

Laku noć, Septembru.

Prozori drveni, duguljasti, sa staklom zamagljenim od godina; staklom upijenog zelenila, od disanja uličnih drvoreda. Mala ograda sa dva porozna betonska stuba i potamneli oluk od istanjenog metala kao da postoje zajedno, samo za onu najsitniju kišu. Lupkanje đonova svakog ko prođe u saglasju je sa njihovom tišinom. Tačkasta svetlost tek se predveče, u leto, probije kroz taman guste krošnje do ispucale prednje fasade. Zadnji deo kuće ostaje u vlasništvu peckave tišine i toplote poslednjih koraka, poslednjih do novog dana….

I dalje je zima. Nekud sam se zažurila, ponovo. Čini se da se trudim da nagoveštaj nove sezone svaki put preduhitrim i stignem na odredište pre njega, spremna. Prvo dođem ja, onda dođe proleće, a zimu sam samo u slutnji videla, dok je oko mene bila jesen. Ovog puta, kasni sneg je preduhitrio mene. U rukama sam držala letnje pidžame, kao kupovne jagode kojima još nije vreme. Dok su mi se prsti smrzavali, sa mišlju o tome gde ćemo sutra, stajala sam bosa ispred ormara, spremna da završim dan. Pre nego što sam svoje telo uredno položila u krevet, jedan pogled kroz prozor razuverio je moju nestrpljivost. Pod zracima uličnih svetiljki gomilale su se bele mrlje. Bila je sredina februara. Navukla sam dugačke, meke čarape i zažmurila. Toplota mi je šapnula nešto.

Možda je sam. Čega ima u tome gde nismo sad? Život se kazuje nekim potpuno drugim rečima, različitim od onog o čemu mislimo da treba govoriti. Da je taj čovek pri odlasku rekao: ,,Voda je u kafi vrela”, shvatila bih na trenutak. Sada teram naučenu ljubav prema gorkom ukusu da mi vrati buku susednih stolova. U šoljici je bio Amerikano. Ne njegovoj. Tamo je posmatranje prolaznika kroz zidove od stakla zasenilo svaki drugi ukus. Interpretacija života je kao izmaglica: hladni vazduh na februarskom suncu i razgovori koji isparavaju iz šoljica.